Kao seosko dete, nisam imao puno izbora što se tiče muzike. Mogao sam da slušam pevaljke na Pinku i Palmi, eventualno nešto normalnije kad bih uhvatio na Trećem kanalu. Drugi izvor muzike mi je bio otac. Tu sam mogao da iskopam pokoju kasetu Bijelog dugmeta, Valentina, Osvajača i Balaševića. To je bilo OK do četvrtog razreda osnovne škole. U to doba je bila jaka Punk scena u selu. Dosta ljudi je to slušalo, a bilo je čak i nekoliko bendova. Nekako se nisam uklapao u tu priču... Od drugova sam dobio kasetu Zabranjenog pušenja. Bio sam fasciniran... Kako on sme da psuje u pesmama!? To nije bilo ništa u odnosu na ono što ću tek pronaći. 

Jednog dana, dok sam šaltao kanale, naleteo sam na lika koji je bio zanimljivo obučen. Nosio je široku crvenu trenerku, i belu atlet majicu. Imao je rukavice, znojnice, kajle... Prvi put sam tako nešto video... U muziku sam se odmah zaljubio, a nisam ga ni reč razumeo. Ceo dan u školi sam pevušio tu melodiju drugarima, nadajući se da će neko je prepoznati i reći mi ko je on, kako se zove pesma, album... Bilo kakav info mi je trebao. Konačno sam dobio od drugarice na Tehničkom. Bio je to Eminem, koji mi je i dan danas jedan od naj.

Tada još nisu postojali torenti, rapid share itd. Imao sam 56k Dial-up modem i to je to. Internet nije bio to što je danas. Da postoji i domaća scena saznao sam iz teenage magazina Bravo. Tada su već uveliko radili Sunshine, Gru, Beogradski sindikat, Ding Dong, Woodoo Popeye, Bad Copy... Jedne subote odem na pijacu. Odem do pirata i preturam mu po diskovima na tezgi. Džej, Sneki, Rođa, Cune, Brena, Haris, Ceca, Miroslav Ilić, Oneya Bassivity mixtape. Nisam imao pojma ko je Vanja Ulepić i šta je Bassivity. Na omotu bio je on za mixetom i sa trakom na glavi. Uhvatim se za taj CD, a prodavac dobacuje: "To ti je neki tehno!" Reko: "Važi". Odmah sam prepoznao par imena i uzeo original disk po ceni pirata.

Počeo sam da se oblačim kao moji novi idoli. To je užasno smetalo mlađim pankerima i mojim roditeljima. Aj kontam roditelje, ali što se ovi bune. Kao klinci smo se družili, sličnih godišta smo... Reč im nisam rek'o. Problem je bio što sam drugačiji, a i sam sam, pa su znali da ih neću napasti. U mom društvu nikad se nije slušala moja muzika... Ustvari, to i nije bilo moje društvo. Samo smo pili zajedno. Još par likova po školi su počeli da furaju široke farke na pola dupeta, šarene dukseve, znojnice, skejterke... Polako smo se skontali i počeli da se družimo. Zvali smo se "Hopattack". Tada je Ruski Krstur čuo prvu Hip Hop žurku u istoriji. Bio je samo jedan stariji lik koji je bio u tom fazonu. Kasnije smo menjali diskove, kupovali dresove od njega... 

Još uvek je bio problem nabaviti domaći rep. Lokalni pirati nisu imali pojma šta je to, original diskovi su bili skupi... Tu i tamo neko je nabavio nešto novo, ali najveći izvor muzike bili su Crnogorski pirati. Kad god je neko otišo na more donosio bi 10-15 diskova kako stranog, tako i domaćeg repa.

I tako smo doveli Hip Hop u selo... Danas ima gomila klinaca koji u diskoteci dižu ruke na BS, koji repuju stihove iz Karleušine pesme "Krimi rad", koji furaju taj Juice dizel fazon... Oni ne znaju ni jednu drugu pesmu Sindikata osim Balade disidenta (ili kako je oni zovu "Moj Beograde"), oni nemaju osećaj šta je dobro, a šta ne, oni ne znaju za Hiphopium I, gde je Juice imao dredove... Čini mi se da je moja generacija nešto postigla, ali plašim se, jer na mladima svet ostaje.

Skoknuo sam na thepiratebay.se da bih skinuo GTA 4, kad na naslovnoj strani vidim poznato lice. Hornsman Coyote je podelio svoju muziku sa svim piratima ovoga sveta. Živeo Kojot! Živeli pirati!